Dodaj Prvu Vest kao željeni izvor na Googlu
Oktobarska revolucija u Evropi?
Šta se, zapravo, događa u Evropi?
Otkud sada zajednički poziv studentskim i omladinskim organizacijama širom Evrope da 20. novembra 2026. izađu iz učionica i krenu u štrajk? Otkud manifest koji rat, naoružavanje, socijalne rezove i klimatsku krizu povezuje sa krizom kapitalizma?
I parola: „Za našu budućnost, ne za njihove ratove.”
Srbija je toliko obuzeta sopstvenom izbornom trkom i pitanjem ko je izbore iznudio, a ko će na njima pobediti, da jedva shvata šta se događa u Evropi. A dovoljno je da samo na trenutak pogledamo sa strane: Nova Evropa se oblikuje u plamenu demonstracija.
U Španiji 3. oktobra desetine hiljada izlaze na ulice zbog stambene krize; u Barseloni 5. oktobra gore barikade i dolazi do sukoba s policijom. U Atini 6. oktobra demonstranti protestuju protiv uvlačenja Grčke u rat. U Belgiji 7. oktobra srednjoškolci protestuju protiv obrazovnih reformi i budžetskih rezova, dok se istog dana u Londonu održavaju propalestinske demonstracije, uz sukobe i hapšenja. Francusku 8. oktobra potresaju školske blokade i studentski protesti, a u Berlinu demonstranti pokušavaju da blokiraju konferenciju industrije naoružanja. U Briselu 9. oktobra sindikalne demonstracije protiv mera štednje prate sukobi s policijom, dok se u Portu održava bdenje u solidarnosti s Palestincima. Već 10. oktobra protestuje se zbog Gaze u Rimu, Milanu, Napulju, Bolonji, Torinu i Alesandriji; hiljade marširaju Londonom, demonstranti izlaze na ulice Lisabona, a u Atici se održavaju akcije protiv skupoće ispred stotinu supermarketa. U Belgiji 12. oktobra štrajk protiv budžetskih rezova delimično zaustavlja javni sektor. Različiti povodi, različiti zahtevi — sve to u poslednjih desetak dana.
Da li je moguće da je Ugovor iz Mastrihta, zamišljen kao temelj evropskog zajedništva, postao preveliko opterećenje za stanovnike država potpisnica? Može li Evropska unija i dalje da bude insieme – zajedno – kao što je pevao Toto Kutunjo, ili se evropsko jedinstvo pretvorilo u obavezu koju građani sve teže podnose i to deonstriraju na ulicma?
Ugovor iz Mastrihta nije stvorio jedninstvenu evropsku kasu. Stvorio je zajedničku valutu i pravila za nacionalne budžete: deficit do tri odsto BDP-a, javni dug do 60 odsto. To su referentne vrednosti, ali one stalno pritiskaju vlade da obuzdavaju rashode i vraćaju dug.
Na kraju 2025. javni dug iznosio je 81,7 odsto BDP-a u Evropskoj uniji, a 87,8 odsto u evrozoni. Evropska komisija je za 2026. predviđala rast od svega 1,1 odsto. Istovremeno, od država se traži da ulažu u odbranu, energetiku, digitalizaciju i konkurentnost, a da očuvaju javne usluge i socijalnu zaštitu.
Nije svaki protest pobuna protiv Mastrihta, niti Brisel određuje svaki rez. Ali kad se budžetska stega sudari sa skupim stanovanjem, rastućim troškovima i nesigurnošću mladih, pitanje je da li je evropski projekat još insieme – ili je zajedništvo ostalo samo u refrenu Tota Kutunja.
Da li je dvaeset šesta nova šezdeset osma?
Videćemo. Do kraja godine ima još vremena, ali jedno već znamo: naši studenti nikada nisu bili sami. Zato se nameće pitanje: ko stoji iza poziva Youth Strike – i kako namerava da okupi mlade širom Evrope?
View this post on Instagram
Nije reč o jednoj velikoj evropskoj studentskoj organizaciji, već o međunarodnoj koaliciji studentskih i omladinskih organizacija. Poziv na zajednički štrajk 20. novembra objavila je 10. avgusta, uz manifest koji druge organizacije mogu da potpišu. Traže kraj militarizaciji, naoružavanju i štednji u ime rata, kao i ulaganje u obrazovanje, zdravstvo, stanovanje i klimatsku pravdu umesto u oružje. Manifest ide i dalje: poziva na ukidanje vojne obaveze i raspuštanje NATO-a. Njihov poziv i manifest nalaze se na youthstrike.org.
Prema podacima koje objavljuju Socialist Students, iza poziva za štrajk 20. novembra stoji više od 25 omladinskih i studentskih organizacija iz 12 evropskih zemalja. Među njima su Socialist Students, Young Greens i Stop the War Coalition iz Britanije i Irske. Manifest otvoreno povezuje antikapitalizam i antimilitarizam, osuđuje imperijalizam i poziva na raspuštanje NATO-a.
Opet su se deca okupila sama? Neće biti.
Činjenica je da EU počinje ubrzano da obara standarde koje je postavljala tokom poslednjih decenija. Činjenica je da su društvene mreže dovele do neverovatnog ubrzanja u prepoznavanju istomišljenika. Činjenica je, svakako, i da su naša deca bolja od nas.
Ali, daj!
Iza priče o naoružavanju i kapitalizmu stoji čitav spisak razloga zbog kojih se klinci bune: vojni rok, militarizacija škola i univerziteta, rezovi u obrazovanju, zdravstvu i stanovanju, klimatska kriza, fosilna industrija, ratovi, okupacije, kolonijalizam, represija i jačanje krajnje desnice.
Deca jesu genijalna, ali da li baš sve to razumeju i umeju da artikulišu u organizovan protest — bez ičije pomoći?
Na pitanja da li su naši studenti samo deo svetskog trenda, da li je Srbiji uopšte potrebna ovakva Evropska unija i da li smo svedoci ulaska u veoma neprijatnu budućnost, odgovoriće istorija koja je pred nama. Ako je izdržimo.
Biće rat u evropi