Dodaj Prvu Vest kao željeni izvor na Googlu
19 dana do izbora. Protesti su uspeli da dovedu do izbora. Ili je Vučić imao svoje razloge. Nebitno. Bitno je da kandidata ima – na sve strane.
Uverljiva politička alternativa, međutim, zahteva nešto više od spiska ljudi koji se ne zovu kao aktuelni predsednik. Za sada je najrazrađeniji deo ponude nezadovoljstvo građana. Ono ima poruku, distribuciju i redovne dopune. Postpejd komfor, posle izbora račun se plaća kad dođemo na vlast.
Taj problem prati proteste od početka. Posle pada nadstrešnice stigla je lista zahteva u kojoj su se našli dokumentacija o tragediji, postupanje prema napadačima na demonstrante, obustavljanje postupaka protiv učesnika protesta i veća izdvajanja za visoko obrazovanje. Svaka stavka mogla je zasebno da se objasni. Zajedno su ličile na dnevni red sastanka na kojem se svi slažu da je stanje nepodnošljivo, ali je tačka „šta tačno radimo“ ostavljena za sledeću sednicu.
Petnaesti mart bio je monumentalna fotografija tog problema. Ogromna masa, ogromna očekivanja i politička bezidejnost dostojna tako velike produkcije. Zahtevi su pročitani, govori kao da su održani, ljudi svakako okupljeni. Organizacija je položila ispit. Strategija je zamolila da odgovara u sledećem roku. Šta je trebalo postići tog dana, kojim postupkom i šta sledi sutra – za ta pitanja nije bilo odgovora koji bi adekvatnog veličini okupljanja.
Za žrtve je održavana tišina. Ali između odavanja pošte i trajne pažnje prema njihovim imenima, životima i porodicama postoji razlika koju izborna kampanja lako preskoči. U političkoj komunikaciji tragedija je dobijala sve upotrebljiviju simboličku ulogu. Danas ih slabo ko pominje. Ali, fakat, osim poziva na „dinstanje“, slabo se o čemu drugom priča.
Činjenica je da su protesti do ovog trenutka pokazali izvanredan organizacioni kapacitet: od okupacije fakulteta, preko plenuma i lokalnih zborova, do koordinacije blokada, višednevnih marševa, logistike i aktivnog rada na socijalnim mrežama – uz odsustvo javno prepoznatljivog rukovodstva. Demonstracija kapaciteta da se upravlja državom, međutim, osim ispaljivanja floskula, izostala je u potpunosti. Verovatno se i taj kapacitet čuva u tajnosti, da ga vlast ne bi napadala, kao što su čuvana imena svih 250 kandidata. Program je, izgleda, toliko dobro zaštićen da ni birači ne mogu da mu priđu – ako ne računamo javno objavljeni spisak želja, čestitki i pozdrava. Čeka se pobeda, pa onda?
Metodologija rušenja vlasti ima dugu istoriju. Od Francuske buržoaske revolucije, preko Oktobarske, do obojenih revolucija menjali su se ideologije, sredstva i učesnici, ali je ostajala prepoznatljiva logika: nezadovoljstvo treba organizovati, vlasti osporiti legitimitet i pritisak pretvoriti u politički rasplet. U ovom slučaju, međutim, najjasniji deo raspleta jeste da neko mora da ode. Šta dolazi posle, ostavljeno je za naknadno obaveštenje. Kao onomad sa Miloševićem – prvo „Gotov je“, pa ćemo se za ostalo dogovoriti.
Ali preskočimo, za sada i Bastilju i Zimski dvorac, pa čak i domaći bager. Ipak smo u 21. veku: revolucija mora da bude dostupna i na telefonu. Krenućemo od Majdana, pa ćemo skočiti do Hongkonga, da vidimo kako su socijalne mreže, organizacija protesta i strani politički interesi učestvovali u različitim pokušajima promene vlasti i političkog poretka.
Nadstrešnica i Majdan: povod za početak, vlast za kraj
Majdan je počeo zbog odluke ukrajinske vlade da obustavi pripreme za sporazum sa Evropskom unijom. Protesti u Srbiji počeli su zbog pada nadstrešnice i pogibije ljudi. Povodi su različiti, ali razvoj protesta omogućava poređenje: konkretan zahtev postaje mesto okupljanja opšteg nezadovoljstva, a vlast postaje zajednička adresa za sve prigovore.
U Ukrajini je policijsko nasilje dodatno proširilo pobunu. U Srbiji su napadi na demonstrante postali novi razlog za mobilizaciju. Vlast tako ume da bude iznenađujuće vredan saradnik protesta: kad početni povod počne da gubi pažnju, ponudi novi. Bez tendera i uglavnom o svom trošku…
Socijalne mreže zatim obavljaju distribuciju. Na Majdanu je Facebook pomagao okupljanju i logistici, dok je Twitter protest predstavljao međunarodnoj publici. U Srbiji pozivi, blokade i snimci kruže između fakulteta, zborova i građana. Svaki incident dobija publiku, svaka reakcija vlasti novi komentar. Nezadovoljstvo se i ovde redovno dopunjava. Program može da sačeka — trenutno je velika potražnja za sadržajem.
Ipak, Majdan je imao prepoznatljive opozicione lidere i jasno geopolitičko pitanje. Srpski pokret dugo je isticao distancu prema strankama i odsustvo javno prepoznatljivog rukovodstva. To otežava napade na pojedince. Otežava i biraču da ustanovi kome će sutra postaviti pitanje. Kolektivna odgovornost odlično zvuči dok ne zatreba nečiji potpis.
Na Majdanu je strani faktor imao i diplomatski glas. Ćaskanje Nuland–Pajat pokazalo je konkretne američke preferencije za politički rasplet i uloge opozicionih lidera. „Pažljivo pratimo situaciju“ očigledno je uključivalo i razmišljanje o kadrovima. U Srbiji bi tvrdnja o takvom usmeravanju zahtevala konkretne dokaze. Ukrajinski transkript ipak ne može samo da se prevede i overi za domaću upotrebu.
Tu je prava paralela: protest može da počne sasvim jasnim razlogom, a da njegov politički nastavak postane znatno manje jasan. Građani znaju šta ih je izvelo na ulicu. Ko sve pokušava da odredi gde će ih ta ulica odvesti — to je već pitanje za koje ni najuspešnija mobilizacija nema automatski odgovor. Za poziv na skup dovoljan je administrator grupe. Za politički rasplet trebalo bi saznati i ko ima administratorska prava.
Hongkong: budi voda – blokiraj raskrsnicu
Hongkong je 2019. počeo protestima protiv predloga zakona o izručenju, uključujući izručenje kontinentalnoj Kini. Predlog zakona je kasnije povučen, ali protesti nisu završeni: zahtevi su već obuhvatali policijsku odgovornost i demokratska prava. Vlast je uklonila početni povod, ali je u međuvremenu sama postala znatno veći razlog za pobunu.
Za paralelu sa Srbijom posebno je zanimljiva organizacija. Telegram i forum LIHKG povezivali su učesnike, dok je princip „be water“ podrazumevao fleksibilnost i prilagođavanje. Pokret bez jedinstvenog rukovodstva mogao je da menja mesta i oblike delovanja. Vlast je tražila sagovornika, a dobijala obaveštenje o novim blokadama.
U Srbiji su tu ulogu povezivanja preuzeli fakultetski plenumi, lokalni zborovi i socijalne mreže. Postoje fizička mesta odlučivanja, ali nema jednog javno prepoznatljivog političkog centra. To otežava vlasti da pokret svede na jednog čoveka. Pokretu, zauzvrat, omogućava da na pitanje ko je odgovoran ponudi prilično posećen sastanak.
Ponavljane blokade predstavljaju još jednu paralelu. Akcije na više mesta zahtevaju stalno angažovanje policije i drugih službi. Procena koliko ih zaista iscrpljuju zahteva podatke, ali organizaciono opterećenje je razumljivo: policija radi po smenama, protest po obaveštenjima. Građanin zaglavljen u saobraćaju dobija priliku da oba sistema prouči iz neposredne blizine.
Socijalne mreže održavaju kontinuitet između akcija. Poziv postaje okupljanje, snimak postaje vest, vest postaje novi poziv. Tako pokret može dugo da ostane aktivan čak i kada politički izlaz nije usaglašen. Sledeća lokacija stiže odmah. Sledeći poredak može da bude predmet naknadne rasprave.
Ni pitanje stranog faktora u Hongkongu ne može da se reši jednim saopštenjem. NED je potvrdio finansiranje organizacija civilnog društva, poričući finansiranje i organizovanje protesta. Donator je, dakle, objasnio gde povlači granicu. Za utvrđivanje stvarnog uticaja ipak su potrebni konkretni tokovi novca, kontakti i odluke. Saopštenje donatora nije nezavisna revizija, kao što ni optužba vlasti nije dokaz o uplati.
Hongkong zato pruža korisnu paralelu za Srbiju: decentralizacija, digitalna koordinacija, lokalne akcije i kontinuirani pritisak. Ali pokazuje i granicu tog modela. Predlog zakona jeste povučen; širi politički zahtevi nisu ostvareni, a posle zakona o nacionalnoj bezbednosti prostor za opoziciono delovanje ozbiljno je sužen.
Ako do sada nije jasno – onda ništa.
„Smart revolucija“ je pobuna u kojoj svi znaju gde je sledeća blokada, a nešto manje ljudi zna šta dolazi posle nje. Plenum odlučuje, zbor potvrđuje, grupa prosleđuje. Za okupljanje je dovoljan telefon. Za pitanje ko donosi političke odluke potrebno je strpljenje…
Model ima prednosti. Nema jednog vođe kojeg vlast može da uhapsi, potkupi ili provuče kroz televizijski program. Dok traži centralu, protest joj otvori još tri raskrsnice. Policija dobije prekovremeni rad, građanin obilaznicu, a socijalne mreže novi sadržaj. Program za upravljanje državom ostaje na bezbednoj udaljenosti od svega toga.
A strani faktor? U mreži ima više mesta za priključivanje: novac, obuka, kontakti, promocija. Za zaključak ko se stvarno priključio ipak treba pogledati veze i račune. Optužba da je sve plaćeno spolja nije dokaz. Ni odsustvo čoveka za glavnim stolom nije potvrda da niko ne pokušava da utiče na odluke.
„Smart“ se, dakle, odnosi na organizaciju. Politička pamet naplaćuje se posebno. Sistem može odlično da radi dok treba nekoga skloniti. Kad treba objasniti ko dolazi, šta će raditi i kome će odgovarati, veza odjednom počne da prekida.
Birači položili, kandidati odložili
Građani su, dakle, položili sve ispite: hodanje, blokiranje, doniranje i verovanje. Ostalo je još da kandidati izađu na usmeni. Tu se, izgleda, još prikupljaju potpisi za odlaganje.
Pitanja nisu naročito teška. Ko će upravljati državom? Kako? Čijim novcem? Ko je pomagao kampanju i očekuje li nešto zauzvrat? Nije neophodno organizovati plenum za svako pitanje. Može i odgovor.
Do sada je birač dobijao lokaciju, satnicu i uputstvo šta da ponese. Sada bi mogao da dobije i objašnjenje za koga da glasa. „Verujte nam“ lepo zvuči, ali se na to uglavnom nadoveže „sitna slova pročitajte kasnije“.
Strani prijatelji mogu da pomognu. Bilo bi samo pristojno da se zna da li pomoć dolazi kao poklon, pozajmica ili sa mestom u upravnom odboru budućnosti.
Za žrtve je održavana tišina. Kandidati su, izgleda, produžili minut ćutanja i na program.
Postpejd komfor – račun stiže kad se dođe na vlast. Revolucija dobije mandat. Srbija ostaje na ugovornoj obavezi.
